Kralj svih luda, trebao sam da znam bolje, trebao sam da znam da ću ostatati sam na podijumu za igru. U tragovima trača u kolosecima obaveštenja koja sam prečuo stresao sam suvišna pitanja o propuštenoj zabavi sa ramena. Nasmejao se sam sebi. Neću im nedostajati iza zatvorenih vrata .
Kraljevi, da li ste kraljice?
Noge me nepogrešivo nose, same biraju ulice, predah, ćoškove koje su ulični zabavljači napustili . Poklanjam se Tinovim stihovima na uglu Polokove i Rubljovove jer poezija života u sparnu nedelju bledolika je bez svetoludosti. Odbraniću njenu čast i pesnicama. Ali ko mari još za predstavu iako je doslednija od života, sa jasnim zašto i kako, uzrocima i posledicama koje život relativizuje. Ponoćna predstava je upriličena, predstava za publiku koja treba sama da je otkrije. Slatka deca Beograda tek nekoliko njih otvoreno prilaze na poziv i zabavlljaju se postavljajući mi pitanja izvan svih konteksta iako bi neke zle majke mislile drugačije, iako bi im prigovorile o ludama sa ćoškova, njihovoj suvišnoj zavodljivosti, čine da se osećam poput javnog servisa. Istočni front je nepravedno zapostavljen i utišan. Vreme prolazi u ritmu odjeka na pločnicima. Imitiacije su bez efekta, tek da vidim svoj odraz u prezrivim očima koje se zadržavaju na meni tek toliko da uoče cipele sa kojih vraćaju pogled na moje njihovo lice koje ne razumeju. Čovek na ćošku postao je nevidljiv. Javni red i mir uživaju nezasluženi ugled. Civilna neposlušnost oličena u glasu propovednika, šaljivdžija, izvodjača loše muzike povukla se ispred nužnosti koja potura zdelicu za priloge.
Nema hrabrosti. Nema ludosti, nezadržive neizdrživosti, nema više zaljubljenika u svet, nema više zaljubljenika u Beograd. Kazanova je umro zaljubljen. Stranci...izlizanih djonova u Grand tour-u prostodušni su u svim engleskim jezicima, brončani, oni trijumfuju. Beograd danas vapi za istinskim glamurom.
Tranzicione ambicije, dugovi željama za uspehom naposletku su ispraznile ulicu odvodeći Beograd na spavanje ispod srpa momačkog meseca. Pa laku noć, Beograde.
Predstava za nikoga neće stati. Nedeljna isparenja odižu ulicu na horizontu .
Poći tamo ....
Kraljevi, da li ste kraljice?
Noge me nepogrešivo nose, same biraju ulice, predah, ćoškove koje su ulični zabavljači napustili . Poklanjam se Tinovim stihovima na uglu Polokove i Rubljovove jer poezija života u sparnu nedelju bledolika je bez svetoludosti. Odbraniću njenu čast i pesnicama. Ali ko mari još za predstavu iako je doslednija od života, sa jasnim zašto i kako, uzrocima i posledicama koje život relativizuje. Ponoćna predstava je upriličena, predstava za publiku koja treba sama da je otkrije. Slatka deca Beograda tek nekoliko njih otvoreno prilaze na poziv i zabavlljaju se postavljajući mi pitanja izvan svih konteksta iako bi neke zle majke mislile drugačije, iako bi im prigovorile o ludama sa ćoškova, njihovoj suvišnoj zavodljivosti, čine da se osećam poput javnog servisa. Istočni front je nepravedno zapostavljen i utišan. Vreme prolazi u ritmu odjeka na pločnicima. Imitiacije su bez efekta, tek da vidim svoj odraz u prezrivim očima koje se zadržavaju na meni tek toliko da uoče cipele sa kojih vraćaju pogled na moje njihovo lice koje ne razumeju. Čovek na ćošku postao je nevidljiv. Javni red i mir uživaju nezasluženi ugled. Civilna neposlušnost oličena u glasu propovednika, šaljivdžija, izvodjača loše muzike povukla se ispred nužnosti koja potura zdelicu za priloge.
Nema hrabrosti. Nema ludosti, nezadržive neizdrživosti, nema više zaljubljenika u svet, nema više zaljubljenika u Beograd. Kazanova je umro zaljubljen. Stranci...izlizanih djonova u Grand tour-u prostodušni su u svim engleskim jezicima, brončani, oni trijumfuju. Beograd danas vapi za istinskim glamurom.
Tranzicione ambicije, dugovi željama za uspehom naposletku su ispraznile ulicu odvodeći Beograd na spavanje ispod srpa momačkog meseca. Pa laku noć, Beograde.
Predstava za nikoga neće stati. Nedeljna isparenja odižu ulicu na horizontu .
Poći tamo ....
No comments:
Post a Comment