Narkomani čakaju

(Posle Libera)

Narkomani svih boja čekaju strpljenjem koje majke nikada neće imati  za problematičnu decu. Droga je vrhunski nivelator svih  sumnji i potreba . Narkomani hodaju, uvek zaobilazno, ne zastajkuju, čekaju. Mnogi su hteli da hodaju tako, na pistama, ulicama, odlazeći, ne znajući da je ovaj hod hod bez izbora, hod sa ciljem, hod potpune svejednosti. Odaberi drugi cilj, veruj mi, bolje je da odabereš drugi cilj. Prepešačio sam godine, više nego što želim da ih se sećam, uzduž i popreko nesagledivim autoputevima nekoliko puta do meseca i nazad. Stizao sam do  prijatelja, spasioca sveta, vrhusnkih umetnika, propalica koji su presijavali svet  po njegovim pukotinama istinama iza istina, dok je bilo novca i droge. Posle smo hodali  i čekali .

    Narkomanija je devijacija društva koja ga razara po  šavovima predubedjenja, pesnici narkomani, lekari narkomani, deca narkomani , političari narkomani čine socijalnu raznovrsnost društva načetog pošasti  , kapitalistička tekovina, njen poslednji  manufakturni proizvod, kvaliteta koja razara porodice, ljubavne parove u čudu i čudima koja su uvek bila na domak iza ćoška  koje odvodi u hodanje i čekanje.

Narkomani hodaju dugo i pravo, čekaju.

Droga se njiše u poljima u naletima vetrova kakve je Tarkovski voleo da snima, droga je u pogačama koje se daju u miraz, droga putuje inkognito. Droge su  u selima i gradovima

Droga....Prvi put sam se sreo sa njom  na gradskom trgu, sablasno praznom, 95te, u dalekom  ratu, još nijednu devojku nisam zvao svojom, ništa svojim nisam zvao. Nemaština i beda osiromašili su detinjstvo ostavljajući ga da se  potuca po ukleto praznom gradu, praznim ulicama, izlozima, ljudima. Nazovite to hrabrošću ili glupošću, svejedno je. Ostao sam sam sa priborom za ručavanje. Nisam slutio da će me ostaviti bolesnog u strahu spoznaje gubitaka. Svaki drugi put nije bio prvi put. Posle se harmonika rastezala noseći me u parkove na mesta strašila, preko svih beogradskih mostova  i  ispod njih, u napuštene kuće, družili smo se nezavisno od žege, košave, kiša koje su topile moje  cipele. U promenjenim brzinama odvela  me je u  isijavanje bele vreline, na krevete neurološke klinike gušeći me i uzimajući mi mišiće, poštedjujući disanje, udah i  izdah. Sačekala me je po izlazku iz bolnice ,povela u nezaboravni provod, birajući da me ne zanima, u njenom izobilju, pomahnitalog srca  sačekala me je nervna kriza pevajući mi vivassimo ode  lutanja i uzimanja, uzimanja. Ludak, autističan, jurodiv  čuo sam  i video misu  crkve veštačkih rajeva, zvonila su zvona čekanja .

Sublimacija vrhunaca ontološkog razvoja narkomana odigrava se u istoj večeri kada upotrebi drugu posle prve droge. Tada oslobodjeni mogu prezreti okriveno, zaboraviti. Narkomani se plaše medjuvremena, njegove kazne.Veruju, vjerujem izbavljenja prostituki pokajnica. Vole jer su beskrajno sami, poslednji istinski tužni ljudi .

Droge su institucije . 

Droge su jaki izrazi pre bilo čega izgovorenog .

Droge su  samoproklamovani ministri vena i arterija.

Droge su neispunjene želje .

Smrt ne zadovoljava droge .


Stone free