tajno ništa

  

Drvenom advokatu imam da poručim:



 Nije potrebno uputiti javni apel, pogotovo ne plačljivi, vi sisisce, da me ostavite na miru, ja ću to bolje učiniti nego bilo ko, štaviše, ne zamerajte mi se,  toliko ću mislit  na vas da će vam pripasti muka od tumora koji sam smislio za sve koji su imali da primete neke nedostatke  mojih radova dodavali bi se sami na liste za odstrel. Društveno sam nekorektan sa razlogom, postao je izazov naći se u mom prisustvu i uvrediti me, izazivam ljude : Da su se najodvažniji, okuraženi narkoticima ili pićem ili tupavim izlivom osećanja pravde u mozak, ili ne, našavši se naposletku preda mnom  kolabirali u lavinama znoja :  "Ko si ti?"

   Naizgled prosto pitanje. Upućeno onima koji su sigurni da je fama koja ih prati plašt jedistvenosti i uverenja da pre njih niko takav nije postojao ni u najmanjem deliću traga, i slovima n  i  k o, ne probavši pre toga grožđe veštine, samo se uzdajući u performans koji se već odigrao na najtamnijoj od svih scena, onoj iza očiju i na par svojevrsnih bizarnosti: Optužbe za najviše zabeleženih onanisanja od strane javnih službenika zaduženih za očuvanje javnog reda i mira.  
Samo naizgled prosto pitanje o fami dok ste vi na zabavi. Not in New York.
 Ko ne bi hteo mesto u prvim redovima, kada je društvo za najspektakularniji umetnički boks meč razbacano po uglovima i čeka da se oglasi gong .Bez niskih udaraca.
Dvadeset, trideset godina kasnije misliće da su izmislili nepročitane knjige i braniće to mišljenje ovladavši veštinama  koje su nekada bile improvizacije kojima su plaćane tadašnje stanarine .

Likovna primenjivost mojih radova  treba li reći sa visokim umetničkihm dostignućima je predstavljena. Imali smo Poput vazne na stolu. 

Ne bih se bavio pitanjem samoljublja režisera, koji ništa ni ne snimaju dok ja ne snimim film, ali scena u bioskopu sa devojkom kojoj mazim picu nosi moj potpis, glumačkog rivalstva generacije!

"Ne dodiruj mi lice! Ti mislis da bi ti to on dozvolio!


"Dosta mi je da slušam gnušanja svih demokrata po opredeljenju izgradjenom nametnutim javnim mnjenjem kako su američke vojne akcije nepotrebne i suvišne. Ne bore li se danas pripadnici arapskog sveta sami protiv svojih diktatora? 
Bore, ali kada su Bush i Reagan vodili ratove, hipicima je smetalo da im se ekonomija bogati na račun kršenja ljudskih prava . Prihvatanje umesto revolucije. Nosiće njihova lica na jaknama. 

Protesti protiv rata nikada nisu uslišeni, samo su priča naspram akcije koja daje rezultate, razorne, ali rezultate. Svima kojima smeta moj republikanski umetnički polaritet predlažem da ga pogledaju u ulozi mudžahedina, u filmu čiji naziv nosi prizvuk kovanice kakvu su mogli da smisle u odeljenju za odnose sa javnošću NATO pakta, filmu o herojstvu, nemom filmu.