Nepoznat autor

"To je moja knjiga" ponavljao je sebi ispred ogledala. Bio je potpuno obučen i spreman da krene već neko vreme.
"Moja knjiga" Ponavljao je ove dve reči uporno, manično zagledan u ogledalo, podižući i spuštajući revere kaputa.

"Trgni se! Otiđi i pitaj ga. Da! Pitaj ga."

Siže koji je nedavno pročitao u "Književnom prikazu", predstavljao je najnoviju knjigu Jovana Miljića, njegovov nekadašnjeg cimera i čoveka koga nije više smatrao svojim kolegom. Hvalospevno je opisivan centralni motiv oko koga je gradio kulu tekstova. Najavljujući književnu senzaciju "Prikaz" je nastavljao, do detalja opisujući ono čime se on u stvari bavio i smer u kome se njegove književne ambicije kreću. Kritički se osvrćući na jedinstvenost teme, književnih surogata, transformacije tekstova nedovoljno poznatih autora u rukama renomiranih pisaca u pohvalno pozitivnom tonu, hvalospevna  potka prikaza poražavala ga je, dovodeći ga na ivice očajanja da bi kulminirala u  prizivanju velike "knjige" na srpskoj književnoj sceni.

 Mislio je da ironiji savršeno pristaje što je motiv o kojem su se  pohvalno izrazili sada naposletku njegova stvarnost, ishod koji je već predvideo nepoznatom autoru.

Pisao je kroz prvo lice nepoznatog autora o sudbini teksta koji je dospevši u pogrešne ruke izazvao društvene podele koje su autora koštale daljeg objavljivanja i etikecije koju nije želeo suočavajući lopova sa učinjenim, njegovog odricanja od pisanja i daljeg uvođenja i predavanja pisanja usmenom, pričanju, otkrivanju pričanja kakvo je  zavređivalo slušanje okupljenih oko starih pripovedača. On je bio nepoznati autor koji je doživeo sudbinu nepoznatog autora. Ponovo.
Jovanova izdaja je bila samo završni udarac.
Nokaut posle nokdauna.

"Jovan je sve znao, on je već sve pročitao”  Ljutilo ga je sećanje na Jovanovo odobravanje  metoda transformacije  tekstova nepoznatog autora, njihovog uvođenja u folklor,vređala ga je Jovanovo oduševljenje za ' genijalnosti' načina oslobađanja priče od autora. Vređalo ga je što je otkrivene istine, tautologije priča i pričanja morao saznati jedan prevarant. Vređala ga je Jovanova izdaja nepoznatog autora. Vređalo ga je što je krađu opisao u svom romanu...
"On je lopov. Samo običan lopov. Neće biti potrebno ništa da ga pitam. Biće dovoljno da me pogleda i znaću, da, znaću da je plagijator za kakvog sam ga oduvek smatrao"

Napolju, uvučen u revere kaputa, hrabrio je se tražeći dokaze za prethodne misli, mrmljajući sebi u bradu da je prvi Jovanov roman o nastavku sudbine Feliksa Krula drskost i obična linearnost. 
"Varalica. Čak je i taj roman dokaz da on nikada nije napisao svoju priču."

Sve nervozniji približavao se knjižari..."Zašto sam prokleto izlazio? Možda mi je Jovan dao ono što sam hteo. Uveo je moj motiv u komercijalni milje." 

Nije hteo tako da razmišlja. Zastade i da sebi vremena da doje do daha... "On ga je ubio, on ga je izdao otkrivajući njegov identitet. Učinio je priče sebičnom tvorevinom oduzimajući ih od svih"

Nije mogao da se smiri i dalje je teško disao.

"Da li je zapravo otišao dalje nego što sam ja ikada mogao?" sumnjao je u sebe.

"Zašto sam prokleto izlazio? Imam dovoljno cigareta. Zašto?" ljutio je se na sebe upirući pogled u asfalt trotoara iznad vrhova svojih cipela.
Noge su ga nosile nepogrešivo. Uskoro se nadje u ulici u kojoj je bila knjižara. Osloni se leđima na zid zgrade nedaleko od knjižare. Pokuša  da se sabere i sredi misli. Obuze ga jaka želja da se okrene i ode. "Ti si nepoznati. To ćeš zauvek imati" rugao je se sebi 

Pokuša da se detaljno seti svađe zbog koje je prekinuo prijateljstvo sa Jovanom, hrabreći se da bi se okrenuo, da bi uradio ono zbog čega je i došao, pokušavajući u njoj da nađe razloge za ono što je Jovan učinio. Ta svađa koje se nerado sećao sada je samo bila šum u senci njegove izdaje koja se nadvijala nad njegovim radom. Nije smeo to da mu dopusti. Nije hteo da mu dopusti da iščupa njegov koren i da presloži gene njegove priče. On je bio čovek koji je hteo da započne legendu. 
"On je nepoznatog autora učinio bezvrednim, samo aspirantom i osvetnikom" 

Naposletku se odvoji od zida na koji se naslonio i krenu dalje niz ulicu odlučniji u svojim namerama. Posmatrao je društvo koje se okupilo ispred knjižare. Većinu nije poznavao.  Pokuša da se izbegne gužvu brzo se provlačeći između ljudi izbegavajući da sretne Janu i njen ozareni osmeh kojim ga je pozdravljala. Prodje pored nje šturo joj se osmehujući i dobacujući joj nespretan iskrivljen osmeh da bi se sklonio u haustor, u ugao koji je zaklapao sa izlogom gde  ga sačeka omot sveže štampane knjige eks kompatriota čijem se naslovu podrugljivo nasmeja. 

"TAJNE SVESKE"

"Izdaja!!!" Nije mislio o ničemu drugom . "Izdaja!!!" Vrištale su njegove misli. "Mogao ju je nazvati i 'ukradene sveske'. Naprečac se trgnu osetivši ruku ispod miške. Pored njega je stajala Jana, zagledana u izlog knjižare

"Da li si ponosan zbog njega?" pitala ga je iskreno zainteresovana. Potpuno zatečen dijametralnošću osećanja koje je pitanje tražilo od njega, od onih koje je pokušavao da uobliči i održi kako bi suočio Jovana sa izdajom, gledao ju je očima koje su preletajući po njenoj figuri tražile  najmanji razlog na njenoj toaleti, u njenom izgledu za kompliment. Prebirao je po mislima tražeći bilo kakav drugi odgovor kako se ne bi prerano otkrio i rekao joj šta stvarno misli o knjizi.

Nespretno je upita: 
"Da li vam je i dalje potrebna pomoć oko pamfleta?"

"Skromnost je prevaziđena vrlina" odgovori mu nežno prislanjajući svoje usne na njegov obraz. 
" Dobro, mislila sam poznajući te da ćeš biti ljut jer je Jovan sve držao u tajnosti, ali sada vidim da si samo zatečen.  Hajde da uđemo, većina ljudi je već sela." 
Izgovori se da želi da popuši još jednu cigaretu pre nego što uđe.
Jana mu dobaci sa ulaza: ”Hajde da se posle vidimo, svo troje?” pre nego što udje u knjižaru. Nije joj ništa odgovorio.
"Ponosan? ...Zatečen?..."
Nešto je pogrešno shvatila. Mislio je kako su opet nešto pogrešno protumačile. Iznenađivala ga je Jana, ona je za razliku od feminističke klike u kojoj se kretala bila oštroumnija. Njihove  optužbe da su "Ljubavna pisma iz pakla" submisivni solilokvijum povređene devojke koji je vređao žensku borbu najgora uvreda, da je nedopustivo da budu štampana, njihovih protesta i zahteva "Analima reči" da izdanje bude povučeno, sramnog povlačenja "Anala", neprijatnosti koje je doživeo u javnosti bivajući napadan od potpunih stranaca i strankinja, optuživan za mizoginiju poput najgorih zlikovaca.  Jana je bila izuzetak, ona je od početka bila na njegovoj strani čitajući novelu kao ekvivalent  povređenog ženskog entiteta u jednom muškarcu doprinoseći naposletku pomirenju i nezvaničnom izvinjenju kruga oko "Feminističke inicijative" i "Žena u roze" i njihove ponude mira da same štampaju "Pisma". Izvinjenja koje je prihvatio. Ponudu da ove organizacije štampaju knjigu je odbio imajući svoje razloge u porazu izdavačke politike, koji je smatrao, učinila literaturu sredstvom trgovine. Podozrevao je da su iza nekih petparačkih novinskih naslova stajali upravo ljudi iz upravnog odbora "Anala".
To nije hteo od "Pisama" -neka se hlade u paklu-iako je mogao da stekne pozicije sa kojih mu ne bi bilo teško da bude objavljivan kasnije. Međutim, incident sa "Ljubavnim pismima iz pakla" je bio zaslužan za njegovo 'otkrivanje' nepoznatog autora, isprva kao senke koju je priželjkivao, da bi ispod njenog plašta otkrio onoga od koga potiče samo pričanje ...Ponosan?

 Iskoristi komešanje na ulazu u knjižaru da se neprimetno smesti u pretposlednji red. Raskrinkaće ga, Odlučio je videvši Jovana kako se zadovoljno zavaljuje u stolicu  u dnu knjižare gde je bio postavljen sto za autora i njegove goste. Odlučio je, raskrinkaće ga
"Nije mogao, nije smeo to da uradi!!!!"
Taj nesrećni motiv koji je iskusio na svojoj koži, koji je otkrio izemđu 1001 stranice  prestao je  da bude u bilo kakvom odnosu prema Jovanu onoga dana kada je izašao iz stana -setio ga je sada jasno- kada su se posvađali oko teksta za koji je Jovan dobio ponudu od "Anala". Neposredno nakon povlačenja"Pisama" iz štampe, Jovan je dobio ponudu da napiše autobiografsku knjigu nekog propalog političara kao pisac iz senke, setio je Jovanovih opravdanja da ponuduprihvati, svađa koje su narušile ne samo prijateljstvo, već i zajedničke snove, snove Petrova i Iljfa o literaturi. Setio je se svega.
" Pisac iz senke nije nepoznat autor, on je plaćenik, Feliks Krul tako mu drag. Nije ni čudo što je baš o njemu pisao..."

 Promocija je tekla uobičejanim tokom. Predstavnici izdavačke kuće su najavljivali veliki tiraž prvog izdanja najavljujući knjigu već kao jednog od najozbiljnijih kandidata za uži izbor za nagradu NIN-a. Kritičari su potvrđivali ekonomska predviđanja izdavača opravdavajući ih literarnim vrednostima, opisujući karakterizaciju likova kao značajne u galeriji ne singularitea koji je pisac autor već u kolektivnom  dosezanju pisanja, u potrazi za njegovim značajom i značenjem, dejstvima postupka u savremenom  kontekstu informacionog karaktera društva. 
" Jovan je uspeo da da iskupljenje prokazanim pesnicima, nepoznatima, Miljkovićevoj sutrašnjici u kojoj će svi biti pesnici. Na neki način ovaj roman je roman o iskupljenju pisanja" Jovan se povremeno uključivao produbljujući opšta mesta koja su njegovi gosti opisivali, nasmejan, zabavan.

 Želeo je da vidi taj osmeh zaleđen. Naposletku se izdavač uzevši mikrofon zahvalio publici i novinarima, uvaženim gostima na večerašnjem prisustvu obrativši im se na kraju svog izlaganja još molbom da prisutni kupe knjigu, zamolivši goste da ostanu još neko vreme na promociji kako bi bili u mogućnosti da postave pitanje autoru.

 Laka vrtoglavica i ubrzano disanje su ga naočigled sprečavali i otežavali njegove namere da ustane  i postavi pitanje koje će Jovana raskrinkati da bi ga neko iz prvih redova zaustavio u toj nameri: 
"Da li se knjiga, njena tema odnosi na vaše početke pre nego što ste izdali svoj prvi roman?" "Dobro"-mislio je dok mu je srce sve brže lupalo i čelo orošavalo znojem  -"ovo će ga načeti...". Jovan odgovori potvrdno dodajući kako su sudbine tih tekstova našle svoje mesto u romanu...
Ovo je prelilo kap u njegovoj čaši, ustade oparen zaustavljajući Jovana u pola rečenice. Nije više želeo da odlaže momenat da sve prisutne upozna sa onim što je Jovan učinio. Na trenutak -još ništa ne izgovorivši pomisli kako će to biti dovoljno- očekivao je da će se Jovan slomiti u pokajnom priznanju, da je bio dovoljan samo njegov pogled. Medutim to se nije desilo- Jovan je i dalje mirno sedeo zavaljen u stolici- kao što ni pitanje nije prelazilo sa njegovih usana. Jovan se potom blago nagnu i ustade sa stolice i on ne izgovarajući ni reč. Za trenutak u knjižari zavlada tišina kakvu biblioteke traže od svojih članova. Jovan ga najsrdačnije pozdravi i nastavi zahvaljujući se svome  prijatelju na večerašnjem dolasku. Zatim se obrati publici, ali sve vreme vraćajući pogled na njega. Objašnjavao je kako je knjiga svojim najvećim delom nastala na tragu razgovora koje je vodio sa prijateljem  dok su još delili stan i literarne snove- pokazujući rukom ka njemu- da je knjiga i posvećena prijatelju koji je i njen protagonista da bi naposletku zamolio izdavača da mu  uruči knjigu a publiku za aplauz.
"Jer retko se sreće protagonista, još ređe inspiracija" delio mu je komplimente.

 Nepoznat autor se tupo  osmehnu misli zaglušenih aplauzima koji su ga okruživali. ”Protagonistu...Inspiraciju...” Ništa mu nije bilo jasno. Oseti nalet krvi u svoje obraze. Crveneo je  se od sramote.
"Dobio sam  šta sam hteo..."- nasmeja se sam sebi..
Više nije čuo ništa, nije čuo dalja pitanja koja su ga se neposredno ticala, o njegovom uticaju na Jovanov rad, o književnoj grupi, o Jovanom priznanju njegovog uticaja na rad...

Po završetku promocije stežući svoj primerak knjige bio je među prvima koji su napustili salu ne obazirući se na  posetioce koji su zainteresovano želeli da mu se obrate.

Posmatrao je grad kroz prozore tramvaja. Prva svetla lampiona su se palila otvarajući listove priča koje su promaljale svoje noseve. 
"Da li će zauvek tako biti, da li ću zauvek pisati tekstove koji bi trebalo da budu priče, da li bi trebalo da mi laska što su moje priče već u knjizi renomiranog pisca. Njegove priče! Šta je to on napisao? Ovekovečio me kao nepoznatog autora. Ukrao mi knjigu i učinio uslugu time što ju je napisao."

Siđe na stanici. Vukao je se prema stanu teturavo. Pope se u stan i uđe u manju sobu koju je koristio kao studio. Prelete pogledom po zidu prelepljenom listovima koje je postavio na kao putokaze ka nepoznatom autoru
"Mogao bih i da ih skinem i pošaljem Jovanu, dobro bi mu došli kao deo dokumentacije"
Sede za sto ne skidajući kaput. Otvori knjigu i na prvoj stranici pročita posvetu :
" Prijatelju, nepoznatom"

 ”On mi se podsmeva.”  Zapali  cigaretu i poče da čita. Bubnjevi damara u njegovoj glavi činilo mu je se kao da su najavljivali skorašnju pojavu žrtve. Sa svakom novom stranicom čuo je melodije svoje labudove pesme, svaka nova stranica bojila je u crno perje te pesme. Bio je poražen. Jovanova knjiga je bila zaista fascinantno napisana. Znao je to jer jer je između stranica već sve bilo tu. On je Jovanu samo bio potreban kako bi dao odrednice: nepoznat autor, sveske, priče koje su trebalo da budu priče, identitet uronjen u folklor, žrtva učinjena radi pisanja, pričanje. Zapali poslednju cigaretu iz kutije. Sa poslednjom stranicom oseti se iscrpljen. Osećao je da je njegovo telo fizički prevedeno na stranice, da je od njega ostala samo virtuelna ljuštura, da mu je preostalo samo da spava. Sanjao je crno. Crnog.

 Cigareta mu skliznu ispod prstiju i otkotrlja se do ivice stola koju je zaklapao sa zidom beležnicom.  Papiri su nestajali do dugo u noć- zid na koji ih je nalepio je još uvek zadržavao nešto od vlage nakon pucanja kuhinjske cevi- u talasu plave tinjale vatre koja je prekrivala papir po papir, peneći se u dimu koji je ispunjavao sobu, sve dok u potpunosti plavi talas vatre nije izbrisao svaku stranicu nepoznatog autora, i dok dim nije u potpunosti prekrio i samoga autora.

Nepoznatog.