Iz knjige mrtvih

Alumni Akademije za likovno umetnost in oblikovanje v Ljubljani se naposletku odmorio. Detalji i praksa njegovih poslednjih radova vezanih za kovinske dane su ostali nepoznati. Poznato je međutim da je sva njegova zaostavština, uglavnom ready mades koje je što ostavio što poklonio raseljeničkom domu za stara lica, na njegovoj prvobitnoj adresi po izbeglištvu iz rata u Hrvatskoj, spaljena sa njegovim telom. Zagonetka je zašto su čekali da umre da bi sve vratili pepelu podjednako poput nejasnosti zašto su odlučili da mora biti da je njegovo ponašanje psihički neprimereno kada se skinuo i u potpunosti obnažio na jednom obronku brda nedaleko od doma. Ovakav čin bi mogao biti legalan umetnički čin da je ovo učinio recimo na ulicama Zagreba, međutim u tumačenjima I promišljanjima socijalnog radnika u svojstvu upravnika doma ovo je bio indikator da je umetnik prerastao dotadašnju sredinu .

Upravnik je ipak na umu imao brigu za dobrobit ostalih korisnika doma čiji su se zdravi i očuvani instinkti u proseku sedamdesetogodišnjaka ogledali u intenzivnoj socijalizaciji koja je izrodila zblizavanja a kasnije I propozicije za brak. Korisnici ovoga doma nisu pokazali razumevanje za kolegu koga treba pošteno reći nisu nikada ni smatrali jednim od svojih prevashodno zbog njegovih ranih pedesetih godina koje su im uvek bole oči a potom i činjenice da je mahom uzimao učešće u društvenim aktivnostima u dnevnoj sobi ispred televizora sa mnogo negodovanja remeteći ustaljeni red dnevnik-serija-kartanje-domine-spavanje prečesto tražeći od korisnika da mu oslobode zajednički prostor kako bi mogao da rasporedi svoj pribor.Kako je tadašnji upravnik pokazivao razumevanja prema kako ih je nazivao umetničkim kapricima spornog umetnika to je pokušao da učini nešto više za njegovu resocijalizaciju tako što mu je ponudio svoju kancelariju nakon završetka radnog vremena kao atelje kako bi napravio dela koja bi imala za cilj da ulepšaju prostorije doma. Problem nije bio što se minimalistička kompozicija slike nije svidela upravniku već što je sadržaj pronalazio neprikladnim, dok je se kuvarici i lekaru na jutarnjoj kafi znao da požali kako ne razumezašto je zakucao ekser na sliku i na njega obesio svoju jaknu i isto ponudio i ostalima. Mislio je da između ostalog natpis 'T, nešto si tela' ismeva zaboravnost korisnika doma. Međutim upravnik nije hteo da je proda jednom od lokalnih kolekcionara koji su posećivali svoju familiju u domu. Uprkos značajnosti ponuđene sume izgovarao se ekskluzivnošću namene dela upravo prostorijima u kojima su bile postavljene. Umetnik nije tako mislio. Hteo je da raspolaže svojim delom. Imao je u planu da se iseli iz doma, da otputuje. Pale su teške reči. Atmosfera u domu je bila iz dana u dan napetija.Umetnik je optuživao upravnika da zadržava njegov uspeh iz čiste sujete i povređenog ega dok mu je upravnik spočitavao uništavanje njegove kancelarije. Ovaj zatvoreni krug optuzbi i isčudjavanja na iste doveo je do juče prema svim učinjenim anketama zadovoljne korisnike doma da počnu da iznose svoje primedbe i svoje probleme sve češće i sve sitničavije čineći žalbe upravnika na glavobolju ordonansu doma sve frekventnijim.

Bilo je odlučeno. Dovoljno je bilo nekoliko dodatno fino plasiranih priča geronto domaćica doma pred čijom se poslovičnom grubošću nesrećnik pobunio i nekoliko momenata u kojima je načelnik doma dodatno morao da ispituje svoju vezu sa realnošću stvari u pričama umetnika da domski ordonans napiše uput za odeljenje otvorenog tipa okružne bolnice gde će se već baviti njim i problemima koje je

njegova umetnička praksa aktuelizovala. Tu je moć njegova funkcija imala, potpomugnuta objektivno fingiranim lekarskim nalazom i naklonošću prema takvoj odluci pomoćnog osoblja doma. Mislim da je klevetanje da je njegov nastup imao sve odlike grande illusion i kako su njegov talenat i praksa tražili scenu višeg tipa. Njegova tadašnja praksa je uglavnom bila vezana za ready mades od materijala koje je pronalazio u domu a koju je i potvrdio izložbom u dnevnom prostoru doma sa manjim intervencijama koje su govoreći kroz prizmu okruženja izricali političku kritiku, ako politiku shvatimo kao vrhunsku društvenu delatnost u datom okruženju. Ubrzo po afirmativnim izveštajima o skorasnjoj rahabilitaciji umetnika iz ustanova okruznog karaktera, suočeni sa eventualnošću njegovog povratka na umetničku scenu doma odgovorni su se uplašili jer se po umetnikovom nasilnom odlasku umetnička politika doma za raseljena stara lica koja je do tada kao institucija podržavala politiku cvetanja hiljadu cvetova sada pokrenula u drugom pravcu i počela da razvija projekat revitalizacije tradicionalnih umetničkih veština. Upravnik i nadležna socijalna služba su plašeći se narušavanja teško postignute ravnoteže podržali i podsticali umetnikov prelazak u instituciju drugog tipa dodatno se pravdajući nemogućnošću da ugoste umetnika čiji je rad prevazišao okvire staračkog doma za raseljene upućujući nadležne u bolnici na članove porodice Barbare Stanwyck kao jedine navedene članove familije u slučaju da oni nisu mogli da mu obezbede rezidencijalno gostovanje u drugome domu. Naravno ovakva, informacija vratila je se i do umetnika koji je u eskalantnom maniru reagovao na istu, što je dovelo do produženog boravka na izolacionom odeljenju okružne ustanove. Ovaj boravak nije se dobro odrazio na njegovu praksu. Na umetnikove sve robusnije zahteve za sobu sa boljim pogledom, jer se polje njegovog likovnog interesovanja pomerilo ka proučavanju pejzaža, uprava okružne ustanove brzopleto je odgovorila upućivanjem na dugotrajno rezidencijalno gostovanje u koloniju ustanove specijalnog tipa u Kovinu.

Kako je upravnik koji je bio zadužen za njegovo stručno usmerenje u polja više institucionalne umetnosti u međuvremenu otišao u zasluženu penziju to nova upravnica doma nije bila upoznata sa zaostavštinom umetnika te ju je ekonom doma po prispeću tela umetnika obavestio da su umetnikove stvari pre njegovog transfera spakovane i sklonjene u podrum i da ne bi bilo zgoreg osloboditi prostor za stovarište doniranih namirnica. Složila je se da im zaista treba sav mogući prostor.

U svakoj knjizi mrtvih od Gilgameša do doktora Gašea duše koje nepripremljene ne znaju da naprave prelaz, proklete su da posećuju i budu opsednuta mestima svoje nesreće, da učine i zagrobni napor kako bi ih se oslobodile i nijedna vatra to neće promeniti osim poslednje.